Put do Rezolucije UN 1325 počinje još 1948. godine, kada je donošenjem Opšte deklaracije o ljudskim pravima prvi put definisan međunarodni instrument, kojom narodi Ujedinjenih nacija proglašavaju svoju veru u osnovna ljudska prava. Međutim, rodna dimenzija još uvek nije bila obuhvaćena. Te 1979. godine 174 države potpisale su Konvenciju o eliminisanju svih oblika diskriminacije nad ženama, obavezavši se da će se pridržavati svih odredbi.
Na četvrtoj konferenciji UN o ženama, održanoj 1995. doneta je Pekinška deklaracija, na kojoj su se vlade 180 zemalja složile o učešću žena na upravljačkim pozicijama, sa minimalnom kvotom od 30%. Zločin seksualnog nasilja spominje se tek u Rimskom statutu Međunarodnog krivičnog suda. Prema ovom statutu iz 1998. godine, kao dela nasilja na osnovu polne pripadnosti navode se: silovanje, navođenje na prostituciju, trgovina ženama.
Rezolucija 1325 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija – Žene, mir i bezbednost usvojena je 31. oktobra 2000. godine. U fokusu ove rezolucije nalaze se, upravo – žene tj. njihov značaj u izgradnji mira i bezbednosti. Nekadašnji generalni sekretar UN Ban Ki Mun svojevremeno je izneo stav o značaju koji žene imaju u prevenciji konflikata, mirovnim procesima i postkonfliktnoj izgradnji. Takođe, on tvrdi da su mirovni sporazumi dugotrajniji, ukoliko su u pregovarački proces uključene i žene. Ne zanemaruju se ni posledice, koje oružani sukobi ostavljaju po devojčice, devojke i žene i njihovo fizičko i psihičko zdravlje.
Republika Srbija nalazi se među zemljama potpisnicama UN Konvencije o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena (CEDAW), brojnih Konvencija Međunarodne organizacije rada, kao i Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava.
U poslednjih 20 godina u Srbiji je usvojeno preko 100 strategija zasnovanih na želji da se uspostavi rodna ravnopravnost. Od izuzetne je važnosti da se uspostavi bolja vidljivost ženskih iskustava, kako u nacionalnoj tako i globalnoj bezbednosnoj politici. Mnogi muškarci, koji učestvuju u oružanim sukobima, žene vide isključivo kao objekte nasilja. Sa druge strane, u miru, žene predstavljaju pretnju po one muškarce, koji imaju strogo patrijarhalna shvatanja (ženi je mesto u kuhinji), a naiđu na ženu koja je spremna da izađe iz tih okvira i bori se za odbranu ljudskih prava. A ženska prava su i ljudska prava!
Vlada Republike Srbije, na predlog Ministarstva odbrane, usvojila je prvi Nacionalni akcioni plan za primenu Rezolucije 1325 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija – Žene, mir i bezbednost u Republici Srbiji (2010-2015) Zaključkom 05 broj 337–9657/2010, od 23. decembra 2010. godine. Sprovođenje ovog plana je realizovano od dana njegovog objavljivanja u „Službenom glasniku RS“, broj 102/10, 30. decembra 2010. godine do kraja 2015. godine. Navedeni plan se u prve četiri godine fokusirano sprovodio u dvanaest ministarstava, uprava i agencija u sistemu bezbednosti u Republici Srbiji, a u 2015. godini, njegovo sprovođenje je prošireno na sva ministarstva, četiri kancelarije Vlade Republike Srbije i na Republički zavod za statistiku.
Usvajanje Nacionalnog akcionog plana, radi primene Rezolucije 1325 SB UN u Republici Srbiji, potvrđuje nameru Vlade Republike Srbije da aktivno doprinosi procesima izgradnje mira, stabilnosti i bezbednosti, pre svega u svom neposrednom okruženju – u regionu jugoistočne Evrope, zatim i u Evropi – kroz sveobuhvatan proces evropskih integracija, i u svetu – učešćem predstavnika Republike Srbije u multinacionalnim operacijama i na međunarodnim skupovima posvećenim miru, položaju žena i bezbednosti.
Nakon petogodišnje primene Nacionalnog akcionog plana u Republici Srbiji, Politički savet Vlade za sprovođenje Nacionalnog akcionog plana (2010–2015) ocenio je da je postignut značajan napredak u dostizanju postavljenih ciljeva navedenog plana i da su stvoreni uslovi za unapređenje primene ove rezolucije u narednom petogodišnjem periodu.
Neki od najznačajnijih rezultata, postignutih u sprovođenju Nacionalnog akcionog plana u periodu od 2010. do 2015. godine, uključuju i „vidljivost” zastupljenosti žena u sistemu bezbednosti, njihovog mesta i uloge u očuvanju mira i bezbednosti u Republici Srbiji. Povećana je ukupna zastupljenost žena u sistemu bezbednosti (od 27,40% 2010. godine na 31,53% 2015. godine). Takođe, veća je ukupna zastupljenost žena u procesu odlučivanja u sistemu bezbednosti (od 14,47% 2010. godine na 19,68% 2015. godine). Otvoreni su svi oblici edukacije u vojsci i policiji za participaciju žena, što je dovelo do pojačanog prijem devojaka u Vojnu akademiju, Vojnu gimnaziju i u Kriminalističko–policijsku akademiju.
Danas, daleko je veće učešća žena iz sistema bezbednosti u aktivnostima međunarodne saradnje. Konkretno, angažovanje žena u multinacionalnim operacijama (MnOp) od 2010. do 2012. godine, vezivalo se uglavnom za pozicije u okviru medicinskih timova za evakuaciju i sanitetskih timova u poljskim bolnicama. Prvi put u istoriji Vojske Srbije, 2012. godine, u MnOp UN u Republici Kipar angažovane su žene profesionalni vojnici, a nakon toga, 2013. godine u mirovnoj misiji UN prvi put je angažovana i jedna žena oficir.
Republika Srbija, koja je započela proces pregovaranja za ulazak u članstvo Evropske unije (EU) prva je zemlja izvan sastava EU koja je dobila Indeks rodne ravnopravnosti Evropskog instituta za rodnu ravnopravnost (EIGE), jer je u mnogim oblastima i bolja od evropskog proseka, npr. u procesu donošenja odluka, dok u procesu usklađivanja poslovnog i privatnog aspekta zaposlenih žena (uključujući i žene zaposlene u sistemu bezbednosti), tek treba da dostigne evropske standarde.
Usvajanjem drugog Nacionalnog akcionog plana za primenu Rezolucije 1325 SB UN u Republici Srbiji (2017-2020), Vlada potvrđuje ranije iskazanu nameru da aktivno doprinosi procesima izgradnje mira, stabilnosti i bezbednosti, sa posebnim osvrtom na sprečavanje nasilja nad ženama u multinacionalnim operacijama, u konfliktnom i postkonfliktnom oporavku društva, kriznim i vanrednim situacijama, sa posebnim osvrtom na preventivno delovanje, zaštitu i oporavak žena usled delovanja savremenih izazova, rizika i pretnji bezbednosti koji posebno pogađaju marginalizovane i višestruko diskriminisane kategorije stanovništva.
Zaključak bi mogao da glasi da, ukoliko nameravamo da fokus diskusije o bezbednosti preusmerimo sa zaštite države na ostvarenje čovekove dobrobiti, postaje jasno da bezbednost nije moguća bez potpunog i ravnopravnog učešća svih članova društva, ali definitivno i – članica.
Autor: Maja Mihajlović, saradnik WBRC